[ Generalna ] 22 Februar, 2016 16:36

U sobi je bilo pretoplo. Kada je Višnja otvorila bočicu sa lakom za nokte iz nje je, kao čarobni duh iz Aladinove lampe, izašao težak i neprijatan miris hemije koji pomešan sa ustajalim vazduhom neprovetrene prostorije načini od sobe, po Slobodanovim rečima, gasnu komoru. „Aromi“ su svakako doprinele njegove cipele i njene čizme koje su se sušile naslonjene uz peć na drva.

Slobodan otvori prozor koji je gledao na komšijsko dvorište i prostoriju napade nalet svežeg i oštrog zimskog vazduha. Višnja se zatrese celim telom uz jedno „Bzzzz“ kao da je pokušala da strese sa sebe zimu. Nastavila je da lakira nokte na krevetu, zapravo kauču koji se po potrebi  rasklapao i pretvarao u krevet. Slobodan ga je nazvao „transformers“.

On se nalaktio na okvir prozora. Komšija, Višnjin stric inače, lopatao je sneg praveći stazu koja se, od njegove male kuće sa strmim planinskim krovom, uputila ka vratima na ogradi koja deli njegovu i kuću Višnjinih roditelja. U kojoj su se nalazili.

„Ima li zime, Slobo?’’ – upita ga čim ga je opazio.

„Nema zime za nas planinske delije, čika...“

„Mirko!“ – dobacila mu je Višnja dovoljno brzo čim je načula okolišanje u Slobodanovom glasu i on ime pridodade ostatku rečenice tako hitro da stric, verovatno, nije primetio ništa sumnjivo u njegovom odgovoru. Višnju je jako ljutilo što njen muž koliko se god trudio, ako se i trudio uopšte, nikako nije uspevao da zapamti imena njene šire porodice. A nije da ih je puno.

Stric Mirko se nasmešio i možda rekao nešto ili ne(Slobodan nije bio siguran) i nastavio da probija stazu kroz sneg koji mu je dolazio na desetak centimetara ispod kolena.

„Mislim da je čišćenje snega verovatno jedna od najboljih parabola koju nam život daje za sebe samog.“ – rekao je Slobodan okrenuvši se Višnji dok je zatvarao prozor.

„Ne razumem te.“ – Višnja ga ne pogleda nastavivši da lakira nokte.

„Pa jednostavno je uzaludno. Čišćenje snega. A opet neophodno.“ – Slobodan je govorio sa kratkim pauzama između kratkih rečenica kao da mu je trebalo malo vremena da smisli šta sledeće da kaže ili je samo smišljao način da to kaže što bolje. – „Ako želiš da dođeš od kuće do puta koji vodi do prodavnice...“ – Došao je do peći i sagao se da uzme cepanicu iz drvenog sanduka pored peći. – „...a sneg je, ti moraš prvo da očistiš taj sneg.“ – Uzeo je cepanicu i otvorio vratanca peći. Dim, kao da je oslobođen iz zatvora u kom je čamio večnost, pohitao je napolje i u sobi nakratko postade zagušljivo. – „A on će se, možda, već sutra otopiti.“ – Zatvorio je vratanca.

„Da.“ – rekla je Višnja zatvarajući bočicu sa lakom i pogledom Slobodanu uputila znak pitanja koji dolazi posle tog „da“.

„Pa, ništa...“ – zbunio se. – „Samo mi je pao na pamet taj primer. Kao poređenje.“

„Ono tvoje ’sve je uzalud’ i te fore?“ – ustala je i počela da pakuje svoje stvari u torbu na krevetu. Kako ne poznajete još uvek Višnju, mislite, verovatno, da se ona Slobodanu ruga, ali ne, ona to ne radi. Ona, jednostavno, s njim tako razgovara.

„Ne, ne...“ – vrteo je glavom dok je hodao po sobi od prozora do vrata naspram njega i nazad. – „Nije uzalud samo je... kratkog veka... jebemliga, prolazno. Kao i sve u životu. Kao sam život. Samo što je ovo jedna mala...uh, imitacija života. Imaš stazu kojom prolaziš. Padne sneg, moraš da ga očistiš. Sutra se otopi, bude ti bedak jer misliš da si džabe čistio.“

„Aj sedi ili stani negde, šta marširaš po sobi kao usran golub.“ – reče mu Višnja koja se sudarala s njim dok je po sobi skupljala stvari za pakovanje. Slobodan je seo na sanduk za drva i nastavio.

„A tako ti je u životu. Šta god u životu uradio, to će se jednog dana otopiti.“

„Možeš da sagradiš piramide, one su večne.“

„Ne budi glupa.“ – nasmejao se na Višnjino ruganje. – „Ni piramide nisu večne. One su samo dugotrajne. Kad tad će propasti.“

„Pa dobro, ali staza u snegu nije uzaludna. Ipak, ljudi hodaju njom dok se sneg ne otopi.“ – Višnja je stala uz njega.

„E, pa to je druga strana priče. Neka stvar, ili radnja, nisu uzludni samo zato što su kratkog veka.“

„Mhm...“ – smešila se Višnja glumeći da glumi zainteresovanost dok mu je mazila obraz.

„To bi bilo kao da kažeš da je jednom ili dvaput naložena vatra nešto uzaludno. Ona te...“

Višnja je nastavljala da ga mazi i da mu se umiljava povremeno govoreći „mhm“.

„Ona te...“ – ponovio je – „ogreje i pomogne ti da se ne smrzneš, i...“ – pogledao ju je i video šta pokušava. - „Višnja, obuća nam je ispod noseva i zaudara. Baš.“ – Zasmejala se, pljesnula ga po ramenu i nastavila s pakovanjem.

„I?“ – Sada je već zvučala kao da je pomalo zainteresovana.

„Nemam pojma šta sam rekao. Moram ispočeteka.“ – Nakašljao se, veštački, kao političar za govornicom, i nastavio. – „Uglavnom, isto kao što bi čovek mogao da pomisli da je besmisleno čistiti sneg, ili da je, čak, besmisleno živeti jer ćeš kad tad umreti... e, tako isto bi i ova vatra u peći mogla da pomisli da je besmisleno što gori od jutros kad ćemo mi uskoro poći i svejedno je ugasiti, i ona bi se mogla sama od sebe ugasiti.“

„Samoubila bi se?“ – smešila mu se Višnja.

„Nazovi to i tako.“ – Slobodan je ustao i pošao ka Višnji koja je, njemu okrenuta leđima, zašniravala veliku putnu torbu. „Vatra bi svojim samoubistvom nas osudila na zapaljenje pluća ili, u nekom drastičnijem primeru, na smrzavanje. Svojim samoubistvom nas bi ubila.“ – Došao je Višnji tik iza leđa. – „Jer ako ja imam pravo da odlučujem da li da čistim sneg ili ne, pa ima i ona, valjda, pravo da bira da li da greje ili ubije.“

„Znači, vatre su kao ljudi?“ – okrenula se i pogledala ga ravno u oči. (Odnosno, ne ravno već pod uglom, jer je znatno niža od njega.)

„Kako?“

„Mogu da te greju ili da te ubiju.“ – zaglila ga je. Nasmejao se i uzvratio zagrljaj.

A vrata su se otvorila i njena sestra ih je pozvala na ručak.

[ Generalna ] 13 Septembar, 2014 18:49

(filozofska sentimentalna balada)

 

Od onih sam što često razmišljaju

O čemu žene pričaju

Kad ih je više od jedne a manje od tri

Kako se suzdržavaju da ne povade oči

 

Jer sto je žena sto ćudi

I svaka je čudna kad poludi

Za svako će ti sranje

Poturiti PMS ko opravdanje

 

Svaka se po živcima vere

I na glavu penje

I dok se moja na mene dere

Shvatam zašto je komšija otišo u pedere

 

Al kad bi ona otišla

Bili bi tužni ja i moja piša

Bez nje ne mogu ništa

 

Bez nje sam smotan ko viršla

[ Generalna ] 31 Avgust, 2014 18:29

I DEO

NEDEFINISANI

 

Poklonila mi je ovu svesku.

Svidela joj se pa ju je kupila. A sad ne zna šta u nju da piše pa je poklanja meni - jer ja bih uvek nešto pisao.

Bar bih tad pisao.

 

Meni je šesnaest godina. U stvari, sad mi je mnogo više, ali tada mi je bilo šesnaest.

I idem u srednju školu, druga godina. U stvari, sad radim, ali tada sam išao u srednju školu, druga godina.

 

A ona je pankerka. Milan kaže da se ona samo tako oblači, da je pozerka i da panka nije videla.

I ona pije pivo, a ja pokušavam. Ona pije za nas oboje, a ja povraćam za nas oboje. Milan kaže da nema ništa ružnije nego kad se žensko napije. Srđan se slaže s Milanom, ali dodaje da to uvek treba iskoristiti.

Ona sluša muziku koju, kako Milan kaže, slušaju samo oni koji je sviraju i njihova najuža ožalošcena rodbina.

Ja uvek slušam muziku koju ona sluša, a ta se muzika stalno menja, ali ja je pratim. Uvek sam je pratio, još od osnovne.

Da joj budem bliži, radio sam ono što ona radi, voleo sam ono što ona voli, mrzeo sam ono što ona mrzi. A znalo je biti da ono što danas voli sutra mrzi i obrnuto.

 

Ona se često farba. Ja se ne farbam, ali je stalno farbam da mi se sviđa boja u koju se ofarbala. I uvek mi ova nova izgleda lepše nego ona prošla. Bar tako kažem.

A šta stvarno mislim, to nije bitno, jer ja ljudima retko govorim šta stvarno mislim, jer mislim, zapravo, znam - da bi ih to bolelo. Ili se plašim da im to kažem jer bi me, verovatno, oterali od sebe.

 

Ona nosi ili crno ili sivo.

Crno, kaže, jer joj se to slaže sa bojom njene duše.

Sivo, kaže, jer tako najbolje uparuje boju sa svetom oko nas.

Ko razume - shvatice, dodaje. A Milan kaže da se ona loži na to kad je ne razumeju i da je najsrecnija kad je neshvaćena.

 

Ona sanja o tome da promeni svet. A Srđan uvek kaže da ona uspeva da promeni samo - mene.

I menjala me je stalno, jer se i ona stalno menjala.

A ja sam tada bio, kako bi mi profesorka srpskog rekla - nedefinisan.

Uvek izgubljen na putu od ideje do realizacije.

Ona bi rekla da je, ponekad, lakše naći El Dorado nego sebe.

A ja bih rekao da sam ja zaljubljen u nju - ali bi mi Milan tada rekao da sam pičkopaćenik i večno bi me sprdao. Pa sam ćutao.

A ona je to znala. I svi su znali.

A nas dvoje smo samo slušali pank.

 

- Šta je, koji moj, pank? - pitao me Milan na malom odmoru dok smo naslonjeni na zid škole čadili sarajevsku Drinu.

- Pankerima je bitno da ne slušaju narodnjake, za sve ostalo ih boli kurac - rekao je Srđan.

- Zar to nije bitno rokerima?

- Pank, rok... ja tu više ne razumem razliku koji je bend pank, a koji rok? - odgovorio mu je Srđan.

Ni ja nisam razumeo, meni je pank bio ono što ona sluša, jer ona je pankerka. Ili se bar tako oblačila.

Srđan bi rekao da je društvo danas izgubilo sve leksikone i da su zvučni izrazi koji označavaju muzičke žanrove i stilove, ideologije, partije postali samo slova na papiru i hrpe samoglasnika i suglasnika koje izgovaramo kad hoćemo da zvučimo pametno i da drugi misle da znamo o čemu pričamo.

I da ni sami nemamo pojma šta znači kad kažemo da se zalažemo za demokratiju ili da slušamo pank.

Milan bi mu rekao da ne sere.

Zvonilo bi, bacili bi opuške i pošli na čas.

 

Dok bih išao ka učionici, sreo bih nju dok izlazi iz škole.

Rekla bi mi da se smorila, da joj se ne da slušati profesorku i da bi volela da je častim pivom.

Mene profesorka ne bi smorila, ali radije bih slušao nju nego profesorku pa sam uvek bio spreman da je častim pivom.

Nije volela da sedi po kafićima jer, rekla bi, da se oseća kao da sedi u izlogu radnje pa je svaki prolaznik posmatra.

Pa smo tako na trafici kupavali limenke i nosili ih u prolaze između zgrada, na stepeništa, parkove i druga skrovita mesta i tu ih ispijali.

 

Pričala bi mi tad o svetu o kojem sanja, a ja sam sanjao da joj kažem da mi je sve na svetu.

Pričala bi mi o muzici i gitari koju bi kupila. I kad bude imala svoj bend, pisaću joj stihove.

Rekla bi mi da još malo poradim na stilu, jer tekstovi za pank bend moraju biti agresivniji.

 

- Šta je pank za tebe? - pitao sam jednom.

Skrenula je tada pogled sa mene i spustila ga na otvarač na limenci. Poćutala je tako neko vreme i rekla:

- Uskoro će sledeći čas, ajmo polako.

 

Tada mi je ona za nijansu pala u očima. I sve sam više počeo da razmišljam o leksikonima i rečima o čemu je govorio Srđan. I o tome da sam nedefinisan.

Ali i dalje sam je pratio.

A izgleda da je i ona o tome počela da razmišlja...

 

Nastaviće se…

[ Generalna ] 26 Avgust, 2014 23:54

Na staklu prozora nije bilo ništa do mraka kroz koji su prolazili i njenog lika koji se u staklu ogledao. Nalaktila se na okvir prozora i spustila glavu na svoju šaku. Gotovo prazan autobus je već destak minuta prolazio kroz pustinju u kojoj se tek ponegde, u daljini, gore u brdima, naziralo svetlo iz neke kuće. Devojka je mislila o tome kako bi je posao u njenom gradu poštedeo gubljenja vremena i novca na putovanje u i iz drugog grada.

Studeni vetar lagano je šibao preko njegove glave zabačene u naslon sedišta svetlo plavog kabrioleta. Listao je novine dok je, parkiran u razrušenoj Aveniji Starobrdska, čekao mušterije. Svetlo njegove taxi reklame paralo je mrak, a eksplozije granata i rafala negde iz daljine, bušili su tišinu noći. Tim zvucima pridruživao se i fijuk vetra kroz velike listove ostataka veštačkih palmi koje su bile poređane sa obe strane razrušene Avenije.

Jahali su u tišini koju su remetili samo povremeno zvuci šume. Prvi od njih gotovo da je prispao na svome konju, kada ga drugi upita je li ponoć. Konji, umorni, počeli su da posrću i sve su sporije išli niz brdo ka putu koji je pratio vijugavu rečicu. Sve o čemu su ovog trenutka mislili bilo je konačište i dobra večera pre spavanja i, ako se nađe, kakvog bilo jačeg pića. Nadali su se da će u podnožju Starog brda niz koje silazi – toga biti.

 

- Šefe, mislim da imamo problem.

- Kakav problem sad? Taman sam prikunjao.

- Dole, na zemlji... Poklopilo se...

- Šta se poklopilo?

- Pogledajte...

 

Svetla grada nazirala su se i bio je to znak da ustane jer je njena stanica u predgrađu blizu. Pošla je ka vratima i vozač je, ugledavši je u retrovizoru, usporio autobus i skrenuo sa puta. Napolju je dočeka svež hladnjikav vazduh, smrad rečice koja protiče kroz industrijsku zonu i... nekakav nepoznat osećaj. I što je više odmicala stazom od autobuske stanice ka kući, osećaj je postajao čudniji, a smrad reke u vazduhu polako je nestajao iako joj se, zapravo, približavala. Kuća je bila blizu glavnog puta, Starobrdske ulice, i ona se zaprepasti kad kuću nije zatekla na uobičajnom mestu gde bi obično trebala da bude. Bila je tu samo – livada.

Još od početka rata (kad je to, uopšte i bilo? 2033. godine?) i njegovog prvog ranjavanja kada su ga proglasili nesposobnog za vojsku, on nije uspeo da se prilagodi situaciji i od tada menja poslove. Trenutno savladava veštinu da što manje mrzi svoj posao taksiste. A u ovako hladnim i sumornim noćima to mu, zaista, teško uspeva. Listao je novine, dosadne novine koje su pisale izveštaje sa raznih frontova raznih građanskih ratova koji se u ovom trenutku vode diljem zemlje. Više se nije ni sećao kojoj od tih vojski je pripadao. Najdenom shvati da mu ušima nedostaju eksplozije granta i fijuk palminih listova na vetru. A onda shvati – nema ni palmi!

- Gde ćemo u ovoj vukojebini naći konak?

- Strpi se, ovde negde treba da je kuća. Dole uz reku je vodenica, mislim.

- A ne! Noću ja u ta đavolja mesta ne zalazim. Traži nešto drugo!

- Pa gde da ti nađem? Da rodim? Hoćeš u varoš da idemo? Da nas Turci prepoznaju? Znaš šta bi harambaša učinio da...

- Dobro, razumeo sam. Ako me vampiri izedu, tebe ću prvog po paklu ganjati!

Hajduci su se spustili u dolinu rečice, prešli put i zaputili se ka vodenici, kada se jednom učini nešto:

- Vidiš li dole? Desno, kao nešto da svetli, a?

- I kao neka prikaza da je, je li? Žensko, šta li?

- Da siđemo da vidimo, a?

 

- Ja ništa ne vidim?!

- Šefe, pogledajte na teleskop. Evo dole, desno...

 

Devojka je preplašena hodala u susret svetlosti taxi reklame na svetloplavom kabrioletu nadajući se da će od taksiste, parkiranog na sred livade saznati šta joj se zbilo sa kućom. Ka njemu su jahala i dva konjanika u koje je taksista zurio kao hipnotisan...

Livada na kojoj su se četiri lika naše priče okupila nije doživela ništa čudnije u periodu između dva tektonska pokreta – prvog koji ju je stvorio i drugog koji ju je uništio. Dugo su među sobom oni objašnjavali ko je odakle i kako došao i bilo im je, zaista, teško da jedno drugo razumeju. Kad se složiše oko tvrdnje da se sada nalaze u vremenu dvojice hajduka, pokušaše da smisle neki razuman način za izlaz iz ove situacije; a svi se, svako za sebe, nadaše da su samo u ružnom snu.

- Koliko ti još treba da popraviš ovo sranje?

- Evo, šefe, još sekundu samo!

 

Nepoznata sila ili greška univerzuma koja ih je spojila na livadu isto tako ih je razdvojila i poslala natrag kroz vreme. Ali...

- Šefe, opet imamo problem...

 

...taksista je, ipak, ostao u vremenu hajduka. I, začudo, brzo se u njemu snašao: ovde su bile samo dve strane u ratu i lako je odabrao stranu za koju će se boriti i, ma šta vas na časovima istorije učili, hajduk Veljko je na početku bio samo obični taksista.

Devojka je otišla u budućnost malo više, i umesto u 2014. obrela se u 2037. gde je preuzela taksi od budućeg slavnog hajduka i pronašla sreću radeći posao u gradu u kome živi.

Hajduci se nađoše u godini u kojoj se devojka izgubila i vrlo brzo ih zbog oblačenja i ponašanja proglasiše ludima i zatvoriše u ustanovu.

 

26.08.2014.

Dok se Dragana izlešavala a ja bio opasan

[ Generalna ] 06 Avgust, 2014 21:45

Reci, brate, šta te tišti

Nećeš biti pička ako ti budem filter

Kroz koji ćeš provući sranja koja dave te

 

Kao blesak, kao munja, na tren ophrva te bes

Ali obuzda ga brzo sve ono što u tebi

Stoji nasuprot njemu

 

To zrno otpora besu, makar mrvica bilo

Meni je razlog da se borim za svakog čoveka

I ti ga imaš, koliko god ga krio

 

I proklijaće zrno, ako ga budeš zalivao

I porašće biljka i štiti je od štetočina

Da jednoga dana čvrsto stablo bude

[ Generalna ] 13 April, 2014 20:49

''Bolje da sam s frendovima pio rujno vino, nego tebe, kurvo, vodio u kino''

Brkovi, Balkan, XXI vek

 

Nakon što je izguglao sve izraze koji počinju sa ''Kako da je...'' i ''Kako da joj...''

Nakon što je izbrisao histori i u smeće pohranio razne pornhabove osetivši se čistijim...

Nakon što se istuširao i nafrakao dezodoransom dobijem za prošli rođendan...

Nakon što je iskombinovao preostale delove odela sa mature i košulju koju mu je donela tetka sa Tajlanda...

Nakon što ga je taksi poprskao na ulici dok je čekao isti...

Nakon što mu je humanitarna organizacija utrapila čestitku i olakšala mu večerašnji budžet za 200 (slovima: dve stotine) RSD (što, zapravo, predstavlja pedeset posto istog)...

 

 

Nakon, napokon, evo njega u zadimljenom lokalu u kome postpodernističke slike na zidovima svedoče o njegovoj težnji da bude fensi mesto za izlazak mladih. I bogatih. I onih koji žele da ih takvima smatraju.

Na suprotnoj strani njegovog stola sedi biće ženskog pola u haljini koja govori: ovde sam da budem primećena. Iznad njene glave defiluju kao titlovi naslovi iz magazina i ana foruma koji mu govore kako da se ponaša, koji treba da bude njegov sledeći korak, šta ne sme, šta nije poželjno, šta bi ga blamiralo, šta bi ga u njenim očima prikazalo šmekerom. Crvenim, pretećim, treperavim slovima iznad njene frizure na njega se dere natpis: BUDI ŠTO ONO ŠTO JESI! Što, zapravo i nije tako teško, ali nije ni pametno. Pogotovo ako ono što jesi opisuju reči kao što su švorc, zamlata, izgubljen u vremenu, prostoru i svim drugim dimenzijama. Dakle, budi ono što jesi...kod kuće.

-Slušaš ti mene?

-Aham.

Dlanovi se znoje. Razmišlja. Bekstvo kroz prozor wc-a sve manje deluje kao suluda ideja, a sve više kao jedini spas. I upalilo bi, da serija Lost, GTA i Dilan Dog udruženi sa kuhinjom njegove keve nisu poradili na njegovoj nekada savršenoj liniji. Razgleda lokal jer hvata ga panika kad god pogleda ka njoj. Učini mu se da konobar u ruci drži ogroman transparent na kome piše ''POVEDI ZANIMLJIV RAZGOVOR'' Hm... Hajde da pokušam da nađem neku temu za razgovor. Razvezimo jezike, pa ih onda zamrsimo, he he.

-Kakvu muziku slušaš?

Ma nisi na jebenoj pričaonici krstarice, genije! Šta je sledeće ''šta imaš na sebi, jesi li za hot dop, pederi stop, Ekrem do pobede''? Opasno ti nije dobro, genije!

-Sve što vole mladi, he he.

Jebote, iz kog klišeiranog tinejdžerskog filma je ispala ova scena? Od tolikih života na ovoj planeti, baš moj da režira Zdravko Šotra. Kamera, ide, ton, ide, iii akcija. Ti mala glumi ziljavušu koja upravo preko svog ajfona skida novi hit grand prodakšna, a ti debeli budi patetično govno koje je do malopre isfraskalo monitor koji mu svako veče glumi sise. Kupiću mu brus, na kraju.

-A šta bi to bilo?

Ova konverzacija nema smisla. Ovaj događaj nema smisla. Ovaj život nema smisla. Ovo je kao ruski roman, mučiš se hiljadama strana da bi na kraju skočio pod voz. Ali ne! Ja ću, vala, skončati već u prologu. Oću, đavola, pička sam!

-Pa šta znam... stranu...

Strana muzika je žanr, šta? Nisi pametna al si zato glupa. I džaba ti sise koje stoje u stavu stoj pucaću. S njima ne mogu da komuniciram. Mada, pametnije bi mi stvari rekle od tebe, realno. A jebiga, hajde da ovu stvar privedemo kraju. Izguraj to muški, priznaj poraz, mahni belom zastavom, potpiši kapitulaciju, nije sramota izgubiti od jačeg. Ne seri. Istraj, glumi, ako ne dobiješ nju, dobićeš bar Oskara.

-A ništa ona akcija kupujmo domaće? He he.

Za sledeći sastanak ću kao Džoker nacrtati osmeh da ne moram da ga glumim. I kakvi su to vicevi sa šarenih strana večernjih novosti. Mogu pišem za kursadžije, komotno.

-Paa, slušam ja i domaće..

-Pop, rok, am?

-Ma daj, ko sluša te fosile... Nešto svežije...

-Tipa?

-(random likuša sa granda)

Stavlja prst na čelo. Stavlja pištolj na čelo. Stavlja top na čelo. Stavlja atomsku bombu na čelo. Stavlja...dobro, nećemo preterivati.

-I ja je ponekad pustim kući..ono...do daske.

Neko ga tapše po leđima, okreće se: Štulić prelazi kažiprstom preko vrata pokazujući mu kuda će mu nož preći. Iza njega Cane Partibejker maše glavom. Okreće se devojci a iza nje iskače Rundek sa puškom na gotovs.

-Šta se vrpoljis?

-Previše vinjaka.

-Molim?

-Ništa

Hvata ga svrab u ušima. Suzdržava se. Definitivno previše vinjaka. I lošeg jeftinog ruma. Nešto mu tumba s jednog na drugi kraj glave. Postavlja joj neko slučajno pitanje da skrene pažnu, zavara trag. Ali, u svakom slučaju, sve lagano bespovratno odlazi u Honduras.

Pitanje joj je zanimljivo, razvezala je priču i dok on klima glavom ona je ubeđena da je sluša i sva svrećna prodaje svo svoje znanje na tu temu.

Svrab je užasno svraban. Ima utisak da mu se ušne školjke šire. Uši su mu natečene, velike kao Dambove. Krajevi se vuku po podu. Ona brblja, ne čuje je. Njena usta se samo pomeraju, kao u nemom filmu. Izgleda mu užasno daleko i uz to se još i udaljava. I konačno -...

Prvi patuljak je sa unutrašnje strane raširo uvo dovoljno da kroz njega može proći. Izašao je i spustio se na zemlju, okreno se i iz uveta izvadio svoj kalašnjikov i potom pružio ruku da pomogne sledećem patuljku da izađe. Sa druge strane ista situacija – patuljci su izlazili, neko je nosio vatreno, neko hladno oružje. Raštrkali su se po kafiću. Smejali se i komentarisali.

Nije mogao da veruje svojim očima.

Patuljak sa visokom zelenom kapom koja se u vrhu savijala motao se iza leđa devojke koja je brbljala.

-Oš zaćutati?

Devojka, očigledno, nije primećivala patuljka. On je, drhteći, uperio prst pokazujući iza njenih leđa. Ona se okrenu, pogleda u prazno, upita ga ''šta'' i nastavi svoju priču.

-Aman, više, ženo? – vrteo je glavom patuljak. Kad shvati da ga ona ignoriše, repetirao je svoj kalašnjikov i vrh cevi prislonio na njenu glavu.

-Nju za kraj! – doviknu mu patuljak koji je upravo sedao za šank. Vinjak! – obrati se konobaru.

Konobar je natočio u čašu i spustio je na šank. Patuljak iskoristi priliku i povuče ga za lakat. Držao ga je konobara savijenog preko šanka. Naslonio mu je pištolj na obraz i rekao ''Zakidaš na ceni, a?'' i u sledećem trenutku konobareva faca se našla na polici za pića iza. Odvojena od tela, naravno. Drugi patuljak ispraznio je ceo okvir iz svog kalašnjikova, nije nišanio jednostavno je napravio pokret okrenut ka šanku.

Jedan patuljak priđe paru u sredini kafića. Sledećeg trenutka nije bilo para u sredini kafića.

Par bombi proletelo mu je ispred nosa. Nijedna eksplozija ga nije pogodila. Malo šta je ostalo od kafića.

-Sad možeš nju! – rekao je patuljak sa šanka onome kod devojke.

Patuljak je podigao ponovo svoj kalašnjikov i prislonio je devojci na teme, repetirao je i krenuo da klikne oroz.

-Slušaš ti mene?

Devojčine reči razbiše čaroliju. Kafić je opet tu, kao i par u sredini. Patuljaka više nema. Konobaru je faca tamo gde prirodno i treba da bude.

Am?

-Slušaš ti mene?

-More mrš u pizdu materinu!

Ustao je i izašao napolje.

[ Generalna ] 28 Mart, 2014 20:38

Svakog dana sudbina donosi hijadu zadataka

Ti si obrazac koji uvek vodi do rešenja

Bez tebe je život pljeskavica bez dodataka

Monotona plejlista koja se nikad ne menja

 

S tobom uvek sve je opušteno kao rege

Daješ mi pogled na svet visoke rezolucije

Da je ovo film, u svaki kadar stavio bih tebe

I znam da je tvoje srce veće od cele Rusije

 

S lica ti u stranu sklanjam kosu kao zavese

Dodirujem ti obraze i udišem tvoju kosu

Ti si kao trava koja te u nebo ponese

Fališ mi uvek kao sad stih da završim strofu

 

Biću uvek tu da nas nevidljivim plaštom

Zaštitim od svega što nas čeka i prati

Kad ne budem imao čim čuvaću nas makar maštom

Ali tebe nikad neću pustiti, nikad dati

 

Kad me za jedan vek

Budu u čemu je smisao pitali

Znaću odgovor tek

Ako i tada budemo jedno za drugo disali

 

Jer samo si ti smisao, šta god drugo da mi nude

Život nije bajka, ali bajkovit zna da bude

[ Generalna ] 28 Mart, 2014 19:57

Kao panj pod sekriom

Pucam i letim na sve strane

Da me nikad ne sastave

Kao bagrem, ničem tamo gde me ne sade

Širim se kao status na fejzbuku

Kao dezinformacije kroz medije

Kao prdež kroz pun autobus

Kao pornić poznate zvezde internetom

Kao flajeri među stranačkim aktivistima

Kao zarazni refren na žurci

 

Dovoljan je jedan da me lansira u orbitu

Pa da čitavu večnost stojim nad vašim glavama

I ne, ja nisam istina

Ja stojim na suprotnoj, mračnoj strani ulice

Seju me jer ona, kažu, više boli

Ali ta im je varka, jebiga, kratkog veka

Na kraju, isplivaću ponovo na površinu

Noseći kalašnjikov u ruci i pucajući po njima

Sasipaću im rafale pravo u usta

Iz kojih sam nekada iznikao

 

Marčelo i Merlin uzeže mikrofon i

Zajedno zapevaše refren pesme

[ Generalna ] 26 Mart, 2014 21:39

Ako me pitate gde su rime

Izgubio sam ih negde

Na putu od ideje do realizacije

Jer puteva je vazda i lako je zalutati

 

Ako me pitate otkud ja ovde

Raširiću ruke i slegnuti ramenima

I reći da sam samo išao svojim putem

Ali zalutah, ne prateći putokaze

 

I svojih puteva je puno

I nikad nisi siguran koji je zapravo svoj

Možda si se greškom zamenio za nečij

Možda te znakovi naveli na krivi put

Ili si ga sam omašio dok si se

Pijan noću vraćao iz kafane

 

Kada kreneš, bitno je da znaš

Adresu gde si se zaputio

Jer ako ideš u prazno

Neće ti pomoći ni atlas ni gugl mape

 

I kada kuršum bude leteo vazduhom

Tražeći svoju metu, a ti znaš

Znaš da si ta meta – ti

Zemlja će ti držati noge a oblaci ruke

I nećeš mrdnuti ni makac dok on osvaja svoju metu

A tebi ostavlja čitavu večnost da razmišljaš

Da li si mu sam stao na put

Ili te, možda, neko gurnuo pred njega

 

Ako li, nekako, dođeš do cilja

U iscepanim cipelama, umoran, ali kao pobednik

Ne zaboravi mesto iz kojeg si krenuo

I gozbu kojom su te na put ispratili

 

[ Generalna ] 26 Mart, 2014 20:45

Dok se ovca jagnjila u svom toru

A sneg obećavao da će zatrpati selo

Sa ivice šume, gledajući između dva drveta

Smišljao je vuk plan za napad

 

Dok se ovca jagnjila u svom toru

Čovek je sedeo na tronošcu

Džarao vatru i bacao cepanice u nju

Deca su se nemirno igrala na ognjištu

 

Dok se ovca jagnjila u svom toru

Psi su lajali dozivajući se s brda na brdo

Kao da razgovaraju o onome što dolazi

Dozivajući gluvog čoveka pameti

 

Dok se ovca jagnjila u svom toru

Mačak ju je mirno gledao sa grede

Zadovoljan, smejući se u sebi

Jer znao je da je jedini siguran

 

Kad se ovca, najzad, ojagnjila

Ono što je potom usledilo

Čovek bi nazvao horor filmom

Da je isti tad bio izmišljen